I uglavnom, trip dana, odem ja u Obrenovac, da pokupim papir x iz ustanove y, kako bih regulisao sve sto treba i postao clan udruzenja filmskih radnika Srbije. A u Obrenovcu, moj otac pravi elektricnu svetlost. Radi covek u elektrani, vec 30 god, inzenjer, sto sam i ja trebao da budem, al se u jednom trenutku ispostavilo da pisem odlicne sastave iz srpskog, pa sam postao filmski radisha. A u Obrenovcu sam bio samo jednom, 83, kad sam dobio pogresni novogodisnji paketic od caletove firme ( dobio paketic za devojcicu, tako da je moja sveca bila mnogo srecna). I sednem u bus, i bas sam u putu na tamo bio nesto mnogo srecan, razmisljam auuu, sad cu da banem u elektranu, da im trazim da me puste, kazem "Moj cale radi ovde !" itd. itd., sve sam fleshbek do fleshbeka. I sidjem na stanici u Obrenovcu, kad ono tup. Sat vremena od Beograda, 1983 i dalje traje. Nazalost ne u celoj svojoj socijalistickoj velicini. Raspad sistema. Tuzni ljudi, gledaju upod i prolaze. Taj papir sto mi treba, nalazim u nekoj baraci, tu je taj zavod za zastitu zdravlja, pored toga opstinski odbor SRS-a. Bas nije dobro. Beograd nije Srbija. I kako mi je zao sto se svi ti ljudi osecaju toliko lose, i svi hoce da pobegnu u Beograd. Lepi ljudi, prelepe devojke, a svi tako tuzni. A bio je tako lep i suncan dan.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment